Umni/Fizički rad

Umni/Fizički rad

Kao neko ko se već niz godina bavi pretežno umnim radom, da ne kažem ” kancelarijskim poslovima “, prvi put sam se posle nekoliko godina, zbog želje da se usavršim za bolji i interesantniji umni posao, suočila sa privremenim izborom da radim nešto što je više fizički rad. Kako bi rekla jedna moja prijateljica:

” Nešto mora da nam plaća račune “. Da li je fizički rad teži od umnog rada ? Ili je suprotno ?

Da li je Dragan Mićanović, kao Filozof u kultnom filmskom ostvarenju Lajanje na zvezde, bio u pravu kada je rekao da je umni rad ustvari fizički neizdrživ ? Žao mi je što nikada ozbiljno nisam shvatila tu repliku iz filma, koja je zapravo tačna. I upravo ono što doživljavamo svi mi, koji smo više umorni od nekog umnog posla. Ili je ” zasićeni ” možda ispravnija reč ? Osvrnimo se malo na tu ozbiljnu temu !

Film “Lajanje na zvezde” reditelja Zdravka Šotre

Za moje uslove shvatanja fizički rad ima jednu jako lepu osobinu – ” Da ne može da se ponese kući ! ” To je kod velikog broja ljudi gotovo nemoguće, kada pričamo o umnom radu. Umni rad me često dovodio do fizičke nemogućnosti da se pokrenem. Iskreno, smatram da je umor uzrokovan umnim radom najsličniji posledicama ponašanja, koje za sobom ostavlja depresija. Čitajući o depresiji kao kliničkoj bolesti suočila sam se sa saznanjem da je kod depresije isto moguće – da nisi podigao ništa teže od čaše ceo dan, a osećaš se kao izduvan balon i ne možeš da se pomeriš iz kreveta.

Stanje potpune depresije

Rekla bih da umni rad, kao proces, više uključuje ili isključuje našu energiju, stanje duha, volju i motivaciju, snagu kao samo takvu… Često znamo da kažemo: ” Bio sam toliko umoran, ali sam skupio neku snagu da završim taj posao. Ne znam ni odakle mi ta snaga u tom trenutku. ” Upravo tako ! Kao da je snaga uvek tu. Kada pričamo i dalje o umnom radu, naravno. Samo tu snagu neka nevidljiva ruka uvek isključuje i uključuje. Uz pomoć motivacije, ta nevidljiva ruka se kreće, meni još uvek nepoznatom putanjom. Obično kada sam radila i sa ” lošijim ljudima “, ili poslove koji su dosadni, besciljni, ta ruka isključi tu snagu, i odjednom je nema nigde. A ti kao vredna osoba ” zapinješ i zapinješ “, pa si i zaista realno umoran. Umoran od nerazumevanja.

Kod fizičkog rada ta ruka nije nevidljiva. Normalno je da smo umorni i posle 8 sati nekog fizičkog rada, sa malom pauzom od samo 20 – 25 minuta. Ljudi od nas to i očekuju, da budemo realno umorni. Mnogi takvi poslovi imaju i beneficije.

Radnica u fabrici

Smatram da nije tačno da ljudi baveći se fizičkim radom, obolevaju brže. Mislim da je opseg bolesti, koje mogu uzeti maha, zbog raznih frustracija i onih već pomenutih ” ispumpavanja energije “, prilično veliki kod ljudi, koji su se pretežno, tokom života, bavili umnim radom. Od već pomenute depresije, preko raznih bolesti poremećaja ličnosti, do problema sa srcem i šećerom. Zbog nagomilanog stresa. I konačno dolazimo do te ključne reči 21.veka – S T R E S.

Primetili ste da se razne studije poslednjih godina bave proučavanjem stersa kod modernog društva, i da se gotovo sve one bave time – kako da se stres kanališe… ” Kako da se noć pretvori u dan ? ” – ja bih rekla. Šalu na stranu, ali svi se slažemo da bi moderno društvo trebalo da se posveti činjenici da postoji određeni deo nacije, koji su takvog mentalnog sklopa, da ako kanališu stres, i pokušaju da ga suzbiju, to može dovesti do mnogo ozbiljnijih i već pomenutih bolesti, kod tih osoba. Primećujemo i da na razgovorima za posao, za neki ozbiljniji umni rad, velike kompanije sada angažuju psihologe i postavljaju i bez njih mnogo intimna pitanja, od čijih odgovora zavisi naše angažovanje kod njih.

Intervju za posao u velikoj kompaniji

Da li oni za neke teške umne poslove traže samo već ” suštinski srećne “ i ” samozadovoljne “ kandidate ? Ili oni možda samo znaju kakve frustracije taj posao može poneti sa sobom, i onda ga i mogu izneti samo već ” srećni, ostvareni i bogati ” pojedinci. Da li su to ljudi, koji se ne usavršavaju kao tek svršeni studenti, ljudi koji se ” ne traže “, kao mnogi od nas sa već 30, 35 godina? ” Prosečan čovek sa gomilom problema “ izgleda da nije pozvan ni na intervju za takav posao.

Ono što sigurno možemo da promenimo, jeste sam tok procene ko je za kakav posao – da se kod dece uzrasta od 15 godina rade testovi ličnosti, kao obaveza za nastavak školovanja.

Samo na taj način mi uspevamo da rešimo probleme, kao što je činjenica da se mladićima i devojkama, tek svršenim studentima, na početku karijere, govori od strane velikih kompanija – da nisu psihološki podobni za neki posao, kada su oni već završili teške fakultete.

Slika mlade studentkinje

Pitam se da li ćemo posle ovog teksta misliti da su pojedinci, koji se bave samo nekim fizičkim radom, manje bolji od onih koji se bave umnim radom ? Da li su oni samo to ” izabrali ” ? Da li odgovornost boli ?

Svaki posao je i zahtevan, težak, ozbiljan, na svoj način. Svaki čovek koji ga radi savesno je vredan radnik i stručnjak u svom poslu, što se mora poštovati. Pojedini umni poslovi samo imaju veću cenu na tržištu rada, zahtevaju kompleksnije obrazovanje, često i skuplje… Obično se odnose samo na ono pitanje na kraju svakog razgovora za posao – ” Koliko cenite sebe ? ” A to je, složićemo se svi zajedno, i kod umnog i kod fizičkog rada, neizbežno i isto.